Advertisements

Самица – Драган Нешић

Поздрављам те.  Пишем ти да ти кажем шта осећам. Пишем ти да не бих мислио на шта друго. Да скренем мисли са ове несреће која ме је снашла и из које не могу лако изаћи. Признајем да ми је много лакше да пишем теби него неком другом. Теби сам увек радо говорио све, чак и оно о чему сам морао ћутати, ја сам отварао уста и дозвољавао да мисли истичу из моје главе. Било ми је лепо са тобом. Причали смо. Ево сад седим и мислим о твојим очима, о образима који се зажаре када бих ја украо тренутак и пољубио их слатко. Ниси ме никада грдила због тога и то ми је причињавало неизмерно задовољство. Мале, ситне слабости и мала ситна задовољства. Додир врховима ципела негде где седе људи, прамен твоје косе на мом лицу када седнеш поред мене. Све ме то и сад жари и тера ми крв брже и снажније кроз тело.

man-in-prison-for-900-days-to-be-a-witness

Пишем ти из самице. Пишем ти, а знам да писмо вероватно никада неће стићи до тебе. Пишем и дозвољавам себи бар мрву наде, јер кажу да нада умире последња.

Данас ми је уз моје дневно следовање једна рука дотурила папир и танки уложак оловке, све то залепљено уз доњу страну послужавника на којем нам доносе оно мало бедног дневног оброка. Препознао сам Петерову руку. Знам добро његове дуге прсте, прсте које је он увек неговао и снобовски поносно чувао од било каквог рада. Знаш како је био поносан на свој интелект.

На прсту је имао бледу траку, тамо где је некада била бурма. Бурму су скинули и мислим да га је то највише заболело. Сећаш се како је стално говорио да је никада неће скидати, да ће га сахранити тако. Блесавац један. Ризиковао је све што му је остало да би мени дотурио мало утехе.

Тешко је овде. Затворен сам са својим мислима, затворен на силу, по неправди. И знам да нећу изаћи. Немој се зато љутити што пишем. Када је тешко, гледам да побегнем, да одлутам. Бежим само на лепа места, а најлепша места су тамо где си ти. Да се гледамо преко ивице стола као два дуелиста у двобоју. Сећам се јасно твојих очију. Како си их ширила и разливала по мени, а ја се губио у њима као бродоломник у океану. Пловио по олујама и ратовао са таласима.

Јасно се сећам непристојних речи које си невешто изговарала правећи се да си љута. Ја бих се са своје стране правио уплашеним, док сам само сам желео да ти притрчим и љубим без престанка. То су били лепи дани.

Човек би помислио да ће модеран свет оставити беду иза себе. Наука, техника, схватамо свет много боље данас. Све то сада изгледа далеко и бледо. Нисмо успели. Увек сам се питао да ли постоје разлике између људи каменог доба и данашњице. Да ли би један човек из каменог доба могао да савлада све данашње изазове, да научи да користи апарате модерне кухиње и остала помагала. Сад знам да разлике нема, чак би човек данашњице могао да се привикне лако на камено доба. Нисмо ми далеко одмакли. Човек – животиња!

Ушли смо у ово пуна срца, са вером да чинимо нешто добро и достојанствено, надасве са убеђењем да нам је успех загарантован. Показало се да су прилике ипак другачије и да Сер Валтер Скот може и данас да описује слике из затвора као у време крсташких ратова.

Друштво се није изменило, само је техника узнапредовала. Мишљење се није изменило, само је пренос идеја постао бржи. Суровост није омекшала, само је навукла мекшу рукавицу.

Револуција је појела још једном своју децу. Гмизавци су испливали и сели за пун сто. Нису се либили. Нису оклевали. Питам се, како им је у време модерних комуникација успело да протуре све оне лажи и полуистине. И онда се питамо зашто свет не напредује.

Коначно сам схватио еволуцију, како је то болно спор процес. Како мајка природа одабира и спаја, укршта и мери. То траје много револуција. Много живота, много надања и недосањаних снова. Да се човек научи да мисли. Да користи свој најскупоценији алат који му је затворен у коштаној кутији и клати се на раменима.

Неко је рекао да је човек у ствари мозак, тело је само возило које га штити, возило које га преноси.

Живот, то је скуп материје и енергије чија је главна одлика саморепродукција. Ту му је и сав смисао. Ми смо само веза елемената и кванта која пулсира и шири се, не смем рећи васионом, али сигурно овим свемирским бродом који ми зовемо Земља. Ми смо свемирски путници. Ми смо дошљаци са далеких звезда. А када одемо, одлазимо на неко друго место где ћемо бити неко други, нећемо више бити ми. Да ли ће остати нешто од те везе којом се одликује наша личност? Да ли ће неки комад нас остати заувек упарен и сачуван за неке нове звезде?

То је заправо живот после смрти. Нешто што ће остати иза мене и иза тебе када се генетски материјал даље пренесе на децу. Колико су деца заправо део нас?

Видиш да ме муче и даље та питања, а овде и онако немам шта друго да радим.

Колико су ниске побуде оних који су срушили наше снове и овде нас затворили. Нису нам чак ни тражили реч да нећемо побећи и отићи одавде. Да их нећемо збацити и провући кроз блато и глиб, ту их и оставити, ту, где им је и место.

Уништили су толико живота, толико малих, обичних људи, понижених жена које су им се давале да би јеле. Људи који су ћутали да би јели. Уцена је то страшна! Образа за хлеба! Човек нема ништа друго до образа. Шта ћеш даље да му узмеш кад му узмеш образ? Има ли даље чега? Мислим да нема. Ево мене на поду, али им образ нисам дао! Желим то да знаш. Да будеш сигурна у то. Да можеш поносно да дигнеш главу и кажеш где треба да ја нисам дао образ! Нисам ти никада могао много пружити, а хтео сам, па бар да ти дам ово. Мрву поноса. Једну горку сузу. Мало надмоћног смеха.

Волео сам да те гледам како се смејеш. Иако сам ја сам мргодан, душа ми је играла када си се ти смејала. Весела и једноставна. У свом старом џемперу и оним бордо чизмама. Скакутала си и смејала се без злобе и  горчине. То је дар. Смејати се. Ја то нисам имао. Али ево сад се смејем. Не видиш ме, али знај да се смејем.

Похватали су нас све онај дан. Нико није побегао. Нисмо се ни крили, лако су нас нашли. Нисмо се ни бранили. А и како би смо се ми па бранили. Књишки црви. Мољци. Као неки интелектуалци. Па како смо ми и могли да се бранимо? Идејама, контрааргументима? Нисмо били једнако наоружани. Није било фер борбе.

Али не жалим се. Мајка природа зна најбоље. Она делује као вода. Вода увек нађе пут. Нама тај пут делује замршено и компликовано, али буди сигурна да је тај пут најкраћи и најлакши, ма како деловао изувијано и уплетено. Тако је и са нама. Мајка природа је нашла најлакши пут и ми смо завршили у слепој улици историје. Нисмо били довољно добри, довољно брзи. Они су били бржи.

Да ли то значи да су они победили? Веруј ми да не значи. Они нису победили, они не могу да победе! Они су генетски шкарт, паразити обични, незналице бахате. Живо бедиње које се издаје за људска бића. Ово је само залет, натезање катапулта пре него ће испалити стрелу и задати смртоносни ударац злом, огавном, глупом змају. Простаку који држи цео један народ у заточеништву и страху. Зли један змај и његови црви који му чисте и негују крљушти. Хране га и поспремају јазбину. Отимају за њега.

Схватио сам сад да је права револуција заправо у главама, а не на улицама. Ова револуција на улицама је заправо само учинак оне праве, истинске револуције, једине која доноси напредак и отвара врата сазнања.

Отвори свој ум за све око тебе, упири своју машту да откалаузи сва она врата за која немаш кључ. Мамузај жељу у себи да схватиш све оно што не разумеш, а занима те. То је прави пут. То је једини пут. Сад то видим и то видим толико јасно, да ми је несхватљиво како то нисам раније открио.

И смеј се што чешће. Знам да си ти увек мени то говорила, а ја нисам знао како. Ево сад то ја кажем теби, била си у праву, сваки пут. Забаци главу и смеј се. Смех лечи.

Овде је хладно. Пада полако мрак. Већ једва назирем слова на папиру и тешко ми је да пишем. Хладноћу тешко трпим и не верујем да ћу издржати још дуго. Па нека. Нећу се жалити. Мислићу на лето док будем одлазио.

При врху ћелије је мали прозор кроз који улази светло и ваздух. Ловим задње одсјаје дана да бих ово завршио. Небо се не види, превучено је неким облацима који сијају, као млеко. Млечно небо. Вероватно је пао снег.


Priču napisao: Dragan Nesić

E-mail: dr.nesic@yahoo.com

Advertisements

Posted on 5. februara 2017., in Preporuka, Priče i pesme. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: