Advertisements

Српске песме – Коста Пасајанис

Књигу Српске песме грчког аутора Косте Пасајаниса, у преводу проф. др Миодрага Стојановића, некадашњег шефа катедре за грчки језик на Филолошком факултету, објавила је 2016. године издавачка кућа Интерпрес из Београда. У оквиру књиге је објављен исти текст на грчком језику – Κοστασ Πασαγιανησ ΣΕΡΒΙΚΑ ΤΡΑΓΟΥΔΙΑ, из 1925. године. Прочитајте белешку о књизи коју је написао мој поштовани сарадник, писац, преводилац и књижевни критичар, Димитрије Јаничић.

ДОКУМЕНТИ ПРОШЛОСТИ

Ретко је наћи два народа, две суседне државе, које су увек имале пријатељске односе, сарађивале у невољи и потпомагале се, какви су Грци и Срби. Многи детаљи њихове сарадње остају непознати. Обележавање годишњице Првог светског рата на различите начине је на површину изнело многе детаље и интимне људске приче из те сарадње.

Срби посебно памте и поштују помоћ коју су им пружили Грци после повлачења преко Албаније. Тада су хиљаде Срба нашле смрт у албанским гудурама, али су они који су као живи костури из Драча и Валоне стигли француским бродовима на Крф, једва живи, умотани у прљаве крпе које су остале од униформи, били дочекани са људском топлином и пријатељски.

Тада је на Крфу боравио као новинар већ афирмисани грчки романописац, песник, новинар, фолклориста, многи тврде и зачетник грчке путописне литературе, заслужан за каснији развој туризма у Грчкој, једно време високи државни чиновник Коста Пасајанис (1872-1933). Тај човек се нашао у жижи интересовања проф. др Миодрага Стојановића, који се позабавио његовом књигом Servika tragudia (Српске песме) која је штампана далеке 1925. године, а сада се двојезично нашла у библиотеци Раритети издавачке куће „Интерпрес“. Сам назив библиотеке показује да се ради о књизи ограниченог тиража намењеној дефинисаној публици – људима који проучавају међусобне односе два народа, који се баве њиховом културном сарадњом, а посебно књижевно-преводилачким везама.

Шта садржи књига, пошто је она двострука – с једне стране је грчко издање Пасајанисове књиге из 1925. године, а с друге стране је српски превод грчкога текста. Зашто је потребно преводити текст песама када имамо српски оригинал? У том грму лежи зец. Потребно је зато што је Пасајанису српски текст практично служио као основа, а он је правио слободне адаптације које садрже основну идеју оригинала, али су често знатно шире, јер је преводилац пошао за својим асоцијацимама, направивши нешто готово потпуно ново.

Уместо предговора Пасајанис у уводном делу говори новинарски слободно и са пуно осећања о доласку српских војника на Крф. „Ко није видео ове живе костуре, умотане у прљаве траље, како излазе из француских лађа… У наставку он посебно поздравља војводу Путникa, коме каже: „Добро дошао на острво хомерске принцезе, уморна старино, челниче јуначкога народа који није поклекао пред варварским налетом.“ Тако је, да се изразимо Пасајанисовим начином, „процветалим бадемима који зраче као осмех Наусакије острво открило рај скрушеним странцима“.

Костас Пасајанис je – najпрe у листу Nea Ellas, а затим 1925. у књизи Servika tragudia преводиo Његоша, Радичевића, Војислава Илића… Он је као новинар на Крфу за време Првог светског рата делио је судбину са Србима.

Прво поглавље књиге које се зове Претече у српској поезији и уметности говори о Вуковој реформи, Радичевићу и Његошу као његовим следбеницима. Горски вијенац Пасајанис упоређује са грчким клефтским песмама, због мотива ослобођења од Турака. Увод у Горски Вијенац – Посвету праху оца Србије (која је посвећена Карађорђу) преводи под насловом Карађорђе и то уз максималну слободу. Од Бранка Радичевића превео је песме: Девојка на студенцу (Sti vrisi), Сретан пастир (O viskos), Молитва (Prosevhi), У споменицу Мини Вуковој (Thimima sti Mina Vouk Stefanovits), Гусле (H gousla), Укор (Parigoria), Враголије (Pirasmos – Искушење). Упоредио је Бранка са најбољим грчким идиличним песништвом. Превео је и песме Илића – Јована, Војислава и Драгутина – Јованову патриотску песму Синђелић, Војислављеву – Гласник слободе (посвећену Риги од Фере) и Анђео мира.

Овакве књиге су добродошле не само сличним поводима, односно годишњицама. Оне подсећају на нешто што је било и подстичу чување и обнављање веза. Оне су грађа студентима језика, али и историјски подсетник на једно време које заслужује наше дуже памћење. Уосталом, оне су интересантан поглед на стваралаштво најзначајнијих књижевних стваралаца тога времена из друге и друкчије, иако нама блиске културе.


Димитрије Јаничић

Београд

 

Advertisements

Posted on 5. januara 2017., in Knjige, časopisi i pisci, Preporuka. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: