Danas je ljudima teško pročitati bilo šta što je duže od 3 rečenice. Jedna je stvar to što čitanjem sebi uskraćujemo znanje, a sasvim druga to što ostajemo uskraćeni za čudesne svetove koje knjiga donosi. Ono što najčešće čujem je: „Ko će to čitat’, vid’ kol’ko ima!“.

S jedne strane nismo svesni činjenice da to što se ne obrazujemo znači da postajemo bezoblična masa bez sopstvenog mišljenja, a takvima je najlakše manipulisati. S druge strane, rečnik nam se sveo na psovke, žargon i poštapalice. Malo ko je danas siguran da li se pravilno piše NEZNAM ili NE ZNAM… Imala sam priliku da se uverim da fakultet ne znači ama baš ništa, u smislu da školovana osoba ne mora obavezno biti i obrazovana. Ima zvanje, ali nema znanje. Verovatno je za to krivo vreme i sistem u kom živimo. Neko će reći da je čitanje gubljenje vremena. Meni su često govorili da idealizujem svet upravo zbog tih mojih „knjižurina“, da sve gledam sa vedrije strane zato što sam pročitala previše bajki.

Ja se pitam, ko je tu na gubitku?

Izvor:

Detinjarije

Veštica bez metle