Advertisements

(НЕ) ПОВРАТАК

Предивна, али потресна прича, инспирисана истинитим догађајем, коју је ученица прве године Гимназије у Пожаревцу, Миња Миловановић, написала и објавила у последњем броју часописа Мајдан (бр. 3/4, 2015). Прочитајте је…

(НЕ) ПОВРАТАК

     Плашим се да моја душа никада неће наћи мир, неће наћи пут до куће и да ће заувек остати заробљена на врховима француских Алпа. Зовем се, тачније звала сам се, Леа Друпел. Мој шеснаестогодишњи живот насилно је прекинут 24. марта. Тог уторка, у 9 часова и 40 минута, туђом жељом напустила сам овај свет, остављајући иза себе дивне родитеље и старијег брата који су ме просто обожавали, срећно детињство, сјајне пријатеље и успомене, а испред себе недосањане снове, неискоришћене прилике и могућности, непроживљене љубави, места која никада нећу видети и људе које никада нећу упознати.

hands-with-pastell-background-large

     Тог јутра ништа није наговештавало да ће то бити последње јутро мог живота. Рано смо се упутили ка аеродрому, са ког је у 8 часова и 55 минута требало да полетимо за Дизелдорф, а потом кући у Халтерн. Памтим тај осећај нестрпљена да се што пре нађем у наручју родитеља и брата. Знам да ме чекају на дизелдорфском аеродрому, подједнако узбуђени због мог повратка кући као и ја.

   Далеко од тога да ми није било лепо последњих девет дана проведених у Барселони. Напротив, било је дивно, само што сам се ужелела породице и пријатеља. Нас шеснаесторо „срећника“, изабрано је на школском конкурсу за пут у Барселону у оквиру размене ђака, где смо девет дана похађали школу шпанског, упознавали културу и људе. Када је школа расписала конкурс, толико се нас пријавило, да су морали да организују посебну лутрију како би пуком срећом изабрали нас шеснаесторо. Када сад размишљам о томе, срећа баш и није права реч.            

     И ево нас сад, улазимо у авион наоружани успоменама и добрим расположењем и жељом да што пре видимо најближе и поделимо са њима ово наше деветодневно шпанско искуство. Као и обично седам до прозора. До мене су Линда и Селина. После двадесетак минута лета, зачуо се расположен глас пилота који нас подсећа да летимо по одличним временским условима и да смо у најсигурнијој зони лета. Покушавам да се успавам слушајући Линдине и Селинине планове након повратка кући, али ми не полази за руком. У једном тренутку стјуардеса пролази крај нас. Да ли ми се чини, или јој је корак бржи него што би требало, а поглед некако забринут? Видим како разговара са колегом. Далеко су, али бих по говору њихових тела рекла да су забринути, чак можда и уплашени. Неки немир почиње да ме обузима. Поред нас, сад већ кораком налик на лагани трк, пролази још један члан посаде. Авион лети потпуно мирно, али сад већ примећујем да се и у остале путнике увлачи онај исти немир. Страх почиње да расте у мени, али покушавам да останем мирна. У тренутку помишљам на маму и чујем њен глас који ми говори да ће све бити у реду. Линда ме хвата за руку. Видим јој страх у очима. Погледом тражим очи осталих путника. И у њима видим исто – страх који надолази. Једна беба је заплакала.

    А онда су се из правца предњег дела авиона зачули гласови. Неко на неког виче. Више гласова дозива неког Андреса. Један мушки глас га посебно љутито дозива, готово претећи. Препознајем у њему глас пилота, истог оног који нас је пре неколико минута обавештавао о лепом времену и безбедном лету. Збуњено и уједно уплашено схватам да пилот није у пилотској кабини. Али ако он није, ко јесте за командама авиона? Да није тај Андрес кога дозивају? Зашто пилот једноставно не уђе у кабину? Потом се чуло неко ударање, налик ударању метала о метал. И опет повици. Глас пилота који још увек дозива Андреса није више онако љут. У њему почиње да се осаћа паника. Већ смо сви престрављени док нас стјуардеса уплашеног лица убеђује како је дошло до мањих проблема, али као ће све бити у реду. Какви су то мањи проблеми кад је сва посада под узбуном, пилот ван кокпита, јер га очигледно други пилот, по имену Андрес, не пушта унутра? 

     Не знам у ком смо тренутку постали свесни Андресове намере. Не знам у ком тренутку смо се грчевито ухватили једни за друге, плакали, викали, дозивали Бога и најмилије. После неколико минута губим глас. Вичем у себи. Дозивам маму. Тражим, по навици, њену руку да је стегнем. Колико ми је само потребна сад њена рука. И даље настављам да је дозивам. Кажу да у тренутку умирања човеку пред очима пролеће живот у сликама. Мени не. Само ми поред страха и очаја, главом пролази питање – Зар је то то? Зар је ово био живот намењен мени? Овако кратак? Овако нагло прекинут без икаквог наговештаја, упозорења, припреме.         

     Мислим да сам се са смрћу помирила у последњих шездесет секунди свог живота. Тих шездесет секунди, свесна да умирем, непрекидно сам понављала: „Мама, тата, Хенри, волим вас… мама, тата, Хенри, волим вас… мама, тата, Хенр…“. Ако је за утеху, није болело. Није стигло да заболи.

    Тако је мој живот завршен жељом једног несрећног и болесног човека. Човека без саосећања, поремећеног ума и промашеног живота. Копилот Андрес Лубриц убио је сто педесет људи да би убио себе. Поверили смо му животе на мање од два сата, а он је решио да нам их одузме. Ако му је живот био тужан, зашто је наше срећне решио да прекине? Ако није имао снове, зашто није нашим дозволио да буду одсањани? Зашто неке од нас није пустио да одрастемо, да волимо, да имамо венчање, децу, да имамо срећну старост и унуке? Зашто оне већ одрасле није пустио да уживају у ономе што су у дотадашњем животу остварили? Одакле му само право да се игра Бога?

     Схватам да му због нечега није било лако, али ако је решио да себи одузме живот, зашто то није урадио на другачији и, верујем, поштенији начин. Зашто није спустио авион безбедно на дизелдорфски аеродром, потом отишао кући и урадио то тихо и тајно, без публике, без осуде и бола? Уместо тога, решио је да авион, у коме се налазило сто четрдесет и четири путника и шест чланова посаде разбије о Алпе брзином од седамсто километара на сат.

    Толико питања, а нигде одговора. Можда зато моја душа не налази мир и лута овим просторима тражећи одговоре, тражећи можда његову изгубљену душу, ако ју је уопште имао, само да би је питала – зашто? И да јој кажем да, ако се њему није живело, нама јесте и ако је за њега овај свет био претежак, за нас је био диван. Ако је нађем рећи ћу још и да му, због свега поменутог, не опраштам. Знам ја да је праштање племенита и хришћанска ствар. Верујем и да би  неко од нас настрадалих нашао у себи снаге да му опрости, али ја нисам тај неко. Не опраштам му сто четрдесет и девет прекинутих снова, очекивања, надања. Не опраштам му због мојих родитеља и мог брата и због бола који им је нанео. Њихови животи више никад неће бити исти. Мог брата у животу чека толико лепих ствари и срећних тренутака, али никада неће успети потпуно да ужива у њима, јер ће га готово увек пратити туга због губитка мене. Како то да опростим? Како да му опростим што је заувек избрисао осмех с лица мојих родитеља и у њихове животе донео вечну тугу?

     Сигурна сам да у многима од нас постоји тај урођени дар, дар за праштање, тако да верујем да ће му неко некада и опростити. Верујем да ће му и неке од породица настрадалих временом опростити. Можда му и ви опростите једног дана, кад ја већ то не могу.

 

Advertisements

Posted on 20. februara 2016., in Eseji. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: